Negde u daljini čuje se tišina...

Čovek je ime za kržljava krila

Ptice grad vide kao knjigu.

Mene kao reč,

Ulicu kao rečenicu,

Drvored kao stih,

Autobus kao slovnu grešku,

Dimnjake k’o psovke...

Gladni golub vidi golubarnik

I prokljinje koncept slobode.

Obleće u očaju,

Dok ne nađe zrnevlje,

Potom prekori svoju naivnost.

Premda oseća da sloboda vredi

Samo u sitosti utrobe,

Imati siguran obrok,

Znači ne biti više ptica.

Na ulici mačak grabi vrapca,

A ovaj gubeći dah u njegovoj gubici

Izgovara poslednju reč.

Prijatelju, drago mi je, nismo ljudi.

Oni proždiru zbog automobila i šešira

Mačak je stegnuo vilicu,

Prekorio svoju naivnost

I pomislio kako je ukusan vrabac

Koji je toliko puta sa visine

Izrazio svoj prezir

Prema mondenskim šeširima.

Gavrani i vrane, nisu ni čuli za

Reputaciju što im je zapisana

U čovečijim knjigama.

Nadmoć obesmišljava strah slabog.

Svi oni jedva da  pogledaju grad.

Knjigu pod sobom. Epitaf.

Groblje živih ljudi,

Grobova mrtvih duša.

Sa gordošću spomenika sa

Desetcima mastaba.

Ja ponekad sletim na tvoj san.

Zamenim slobodu leta

Za sigurnost ljubavi.

I pomislim, ako je sve to istina,

Kako sam sretan što me

Vide kao čitavu jednu reč.

Što vide nekakvo značenje.

Makar to bio samo prekor

Ptičijoj naivnosti.

U gradu tajni, kišnih ulica...

Hodam ulicom i čujem ljudi kažu

Evo tužnog čoveka!

A meni gori u grudima

Sreća samo što ne izobliči lik.

Ipak, ne dam se,

Hodam dalje krijući zadovoljstvo

Što sam snažniji od tajne koju čuvam.

Idem ulicom i gledam, poneki ljudi blistaju.

Srećni, jer za njihovu tajnu se ne zna.

Meni je tad žao, jer su

nesvesni da je to samozadovoljstvo

zapravo odgonetka tajne.

Idem ulicom i pokušavam da čitam lica.

Da li su svi ti ljudi zaista tako tužni

Ili je u gradu maskenbal,

A kad pronađem najtužnije lice

Znaću, ko je najsretniji čovek u gradu?

Čovek zgazio mrava

Čovek zgazio mrava i nije se izvinio.

Revoltirani mrav

Bacio mu je rukavicu pravo u lice.

U subotu se mrav pojavio

Na ugovorenom mestu sa sekundantima,

Člankovitim crvom i vrapcem

I s dva nabijena revolvera.

Čovek se uplašio,

još dan ranije pobegao iz grada,

Daleko.

Lokalne novine pisale su

O nesvakidašnjem skandalu.

Ceo se svet čudio.

Ipak, do utorka svi su sve zaboravili.

Kao da se ništa nije ni desilo.

Zapravo, i nije se ništa desilo,

Osim sto je čovek zgazio mrava.

Negde u daljini čuje se tišina

Kada sam Miroslavu

Prosvirao trbuh

Iz očiju mu je pokuljala vatra.

Kada sam mu sabio tane u čelo

Osetio sam kako me trese k’o uragan.

Kako si to kujin sine

Jači od mene i dok držim cev?

Život mi je bio bekstvo

Od onoga što me je s osmehom

Već čekalo u svakom novom mestu.

A znao sam da uopšte i ne ideš za mnom.

I ti si znao i čekao spreman.

Pustio da ti napravim otvor na glavi,

Kroz koji si mi skliznuo iz ruku.

Kako si sve sračunao,

Gade prevejani.

Čak su ti i grane nad grobom

Previsoko da pođem po tebe.

Voda u ušima

(ne podrazumeva pesak u pupku)

Kada digneš glas i niko ga ne čuje,

Digni i šaku i spusti je glasno!

Vidi, pomirio si se da živiš u gradu

Gde rešetke čuvaju one na nižim spratovima.

Možda si se i ti radovao

Kada si postavio svoje okove od železa.

Slobodu tražiš u novinama,

Vidim ti olovo na prstima

I slovo o gradu mirisa baruta.

Probaj da pronađeš jednu od onih ulica

U koje vreme još nije stiglo.

Kroz neke vodi put.

Teskoba

Na putu pred nama

Smenjuju se linije.

Tri tačke, tri crte

Tri tačke, čini mi se.

U auto se uvukla magla

Tačno između tebe i mene.

Nažalost, nijedan autoput

Ne završava u provaliji.

Dok menjaš stanicu na radiju

U retrovizoru vidim da nisi tu.

Noćna svetla koja se ne završavaju

Podsećaju na lance.

Sećam se iz škole,

Dve linije idu u beskraj,

Jedna pored druge

I nikad se ne seku.

Kružni tok

Gradeći sav taj put bez ishoda

Čovek je skratio svet k’o makazama,

A izračunavanjem snova

Sačinio svome danu ram.

Koren svemu tome je strah

Koji tera da se skupljanjem stvari,

Prebaci broj sopstvenih dana,

Sa nadom da i smrt ima kraj.

Zdravom je lek najpotrebniji,

A to bi mogao biti izbor

Da l' vreme zaludno nestaje

Il' zaludno vreme ne staje?

Postoje dve vrste...

Postoje dve vrste filmova.

Jedni u kojima frajer napravi neki rusvaj,

Pa odjezdi kabrioletom ka zalasku sunca

Dok mu vetar mrsi kosu.

Postoje i oni u kojima vidimo tipa,

Kako čeka u redu da registruje auto,

Uvek sedi u nekom ćošku,

Budi se iz košmarnih snova,

Na kraju odlepi i isprebija šefa.

Postoje dve vrste ljudi.

Jedni koji nose kišobran

i plaćaju tv pretplatu,

obično nemaju miris.

Postoje i oni koje razbesni

Kada im se kap kiše razlije po temenu

Dok hodaju pored zgrade koja se cedi.

Takvi stiskaju šake i skupljaju usne

Dok gledaju bilo kakve filmove.

Oni prvi vole one druge filmove.

Postoje dve vrste noći.

One kada ne možeš da spavaš

I one kada ti se ne spava.

Onda gledaš filmove,

Ovakve ili onakve.

Svejedno nisu namenjeni tebi.

Stežeš pesnice i osluškuješ kišu,

Razmišljaš da li da sutra

Prvo odeš kod šefa

Ili da zaboraviš sve filmove

I zgaziš gas u pravcu zalaska.

Postoje dve vrste ljudi u filmovima

Oni koji drže revolver i oni koji kopaju.

Mojim sapatnicima, voajerima

i mojim saputnicima, egzibicionistima

Poigravam se klišeima

Dok joj šapućem na uho.

Njen osmeh mi govori,

Krećemo se u dobrom smeru.

Prekoputa  nas je neki par,

Povremeno nas gledaju

Prekornim pogledima,

Smatraju nas nepristojnim.

Još više ih srdi,

Što vide da smo podigli zid,

Opkolili njime čitav svet.

Pretpostavljam da ih srdi,

Jer to što on njoj govori

Ne budi njen osmeh.

Verujem i da ih srdi

Što ne zanju šta ih srdi,

A možda i što su osetili

Da pomalo igramo

Malu predstavu i za njih.

U istoj ovoj podeli karata,

Jednom bih ustao,

Prišao i šapnuo mu

Mangupe, nasmej svoju ženu

I prestani da zuriš u moju.

A sada me jako zabavlja

Što njihovi pogledi

Bude u njoj želju

Za izazivanjem,

A meni daju ideju

Šta da joj sledeće šapnem.

Slušaj bejbe,

Poigravam se klišeima

Dok ti šapućem na uho.

Tvoj osmeh mi govori

Idemo u pravom smeru...

Stihija

Pero se lizne,

Samo da bi se mastilu

Dodao trun otrova.

Reči se pružaju

Dok ne dodirnu grudi.

Ruke se tresu,

Jer grozničavo prosejavaju

Preostale dane.

Moje se godine još nisu skratile

Iako vene daju nagoveštaj oluje.

Možda je ipak rano za pisanje.

Još mi nisu potrebni stihovi

Da razbijem zube koji mi se ne sviđaju.

Još mi nisu potrebne metafore

Da bih ti ukrao uzdah.

Rečenice su sirove,

Jer još uvek im ne trebaju štake.

Slučaj za sebe

Možda bi Harmsa zanimao slučaj

Tipa koji šeta ulicama sa devojkom.

Pođu da kupe đevreke,

Jer samo toliko para imaju,

Ali usput kod uličnog prodavca

Pronađu dugo traženu knjigu,

Kupe je

I odu kući siti.

Reč

(Ogled o pogledu)

Mesto u prostoru

Na kom se tvoj i moj pogled

Prvi put okrznuše,

Mesto je na kom smo prvi put vodili ljubav.

Kasnije sam se često

Vraćao na to mesto.

Ruke nam se nisu dodirnule

Prevarili smo čitav svet.

Reč-dve

(jedna o ljubavi, dve o prostoru)

Mesto u prostoru

Na kom su se pogledi spleli,

Mesto je na kom smo prvi put vodili ljubav.

Kasnije smo se često

Vraćali na to mesto.

Ruke nam se nisu dodirnule

Slasti smo skupili u roj.

Tu, gde je zvuk

Mogućnost budućnosti

Vešto uho može čuti

Da eho tvog uzdaha u mojoj ušnoj školjci,

Neće nestati

Ako se razbije školjka,

Ako se prostor rascepi,

Ljubav udvoji, utroji...

Makaza podere saliven kroj.

Tu gde je svetlost

Budućnost mogućnosti

I gde je tama

Verovatnoća  sigurnosti,

Gde i širok okovratnik

Davi tvoj vrat,

Svet nikada neće biti veći

Ni za najmanji konfekcijski broj.

Ne valja predigra večno da traje

Volim i njene oči, jasno.

Mislim o njima više nego

Što ću priznati, ali

Kad god pokušam da njima

Obasjam stih,

Poezija kao davljenik vapi.

Ne! Dosta je bilo!

Pa to su samo dve tačke,

Dva organa.

I tako ja pristajem da radije

Pišem o njenim grudima

I preklinjem svice, koji duši

Mir rečju zazivaju,

Da u narednom vremenu

Toliko obaspu grudi stihovima,

Da poeziju opet,

Strahom od najvećeg pesničkog

Greha, ubedimo u

Neku sledeću slobodu.

Ljubavna tvar

Rekla je da ne može da gleda filmove sa ružnim glumcima.

Rekao sam, dušo, da imamo isti pogled na svet,

ne bih ni mogao da živim sa tobom.

Iz loše pesme treba istrgnuti nekoliko stihova.

Tako se čini misterija.

Valja prećutati da smo kupili drugi televizor,

U pesmu se ne stavlja nijedan.

Da smo malog mačka vratili na selo,

Jer alergija je suviše trivijalna stvar.

Rekla je, zimi noge ne moraju često da se briju.

Rekao sam, o draga, istina je znači,

Da ljudi u braku počinju da liče.

Naša je ljubav nežna kao prolećni cvet,

Ako zanemarimo par loših listova.

Samo, koliko ih se sme skratiti

Da pesmi se ne suši stablo?

Rekao sam da ne mogu da usisavam svake nedelje.

Rekla je, macane moj, znaš da se alergija

Može izbeći na samo dva načina.

Rekao sam joj onda, pa mi je ona rekla

I rekao sam opet, pa mi je opet rekla.

Ponavljanja kao refreni,

To je još jedino poetsko među nama.

I uteha da je noseći stub poezije

Sem ljubavi i vremena

Takođe i smrt.

Slatkasta memla starenja

Voleo sam što znam čoveka

Koji je s lavovima delio ručak,

Spavao pod olujnim nebom

I trčao kroz vetar.

Voleo sam i što znam ženu

Koja je podelila vreme

I učinila da postoje dobri

Ljudi i dobri snovi.

Hteo bih samo da prepoznam

ponovo  tebe i mene,

Ali ustajem rano,

A kasno se vraćam.

U torbi više ne nosim

Ni frulu ni veknu,

Ni melem ni so.

Samo akte i ugovore

O posedovanju života

Koji više nije moj.

Nekoć sam puštao kocku

Da odluči umesto mene,

Bila je to slobodna volja.

Danas draga, donosim

Odluke o budućnosti sveta,

Ručam sa prascima i

Zbog znoja psujem sunce.

Danas draga,

Ne mislim više da je

Podvig biti živ.

Zato mi se trbuh naduo

I spor sam da trčim uopšte.

Trun je jeda začinio dane

I živim jedino zbog nade

Da samo više ne treba

Prilaziti blizu lavovima,

Oprezno izbegavati promaju

I opet će biti kao pre.

Hodu brojiš, koja noga je prva

Hodu brojiš koja noga je prva,

Kojoj greh predskazuje zora?

Nego kad je već vreme rečeno,

Šta razlikuje tvoj smeh od plača?

Bila bi ovo laka šetnja noći,

Ne beg kroz javu, trk snen.

Al’ počinje da pada lak sneg

I težina ti povija glavu.

Fali li ti danju mrak?

Mrak,

Oslobodi tugu i strah.

Tišina je njegovo tkivo.

Izmile s dna, insekti, lopovi, miševi.

Bez stida odvežeš život

Najskrivenijeg sna.

Jedini tragovi mraka,

Ostaće ujutru crni krugovi,

Oko tvoga oka.

Tajna se vrati u tminu zenice

Sakrije bezdan i strasti minu.

Svemu boje zametnu trag.

Mrak se pritaji samo na čas,

Dok tek u njemu opet,

Svet ne ugleda obličje svoje.

Sedeći na drugoj strani...

Koren reči

Je li to što se čuje okidanjem žica?

Ne to je jezivi fijuk od biča.

Je l’ to onda jecaj ranjenog bića?

Ne, to je još posle. Šapat i priča.

I reći i seći i steći i kleći.

Lepet i klepet. Sapet i raspet.

Je l' to onda strah što šunja se svetom?

Ne, to je osmeh pred fatalnom kletvom.

Ljubiti, ubiti, pisati, disati…

Pa stati. I nestati.

Kiša od hleba

Kad god je ovaj grad dizan

Sanjalo se o nebu.

Svaki put kada je paljen do

Poslednjeg kamena,

Činilo se to u ime neba.

A sve što na nebu ima,

Stalo bi pod jedan kamen.

I ove reči nisu

Ništa drugo, do

Kamen hitnut u nebo.

Pa neka sada počne

Kiša od hleba

I neka se taj kamen

Vrati u moju glavu,

Jer tada više u njemu ima.

Deobe

Prepoloviš telo izgubiš čoveka,

Prepoloviš kamen, dobiješ dva kamena.

Prepolovi dušu, dobićeš bolest

Prepolovi bolest, ništa od dve lakše.

Dakle, zakon ili nije jednak za sve

Il’ se ne može mačem dokazivati.

Ako posečeš drvo, zar će iscureti šuma?

Ako posečeš glavu zar će pokuljati misli?

Deljivost atoma neće dokazati

Ni snaga sečiva ni sila sočiva,

Jer kad se deli jedan dobija se dva,

A kad deli dva, ostaje po jedan.

Večni šah

Samo li jednu ciglu staviš

Nosićeš grbu celog Vavilona.

Ako je ne staviš

Sudiće ti se, jer nisi rušio.

Sudbina se da čitati iz kamena, iz očiju,

Iz kiše i iz sunca. Noću!

Prema letu ptica postavismo temelje,

Na zemlji koju zveri ne gaze.

A ptice i zver nešto znaju

Jer ne smeju se i ne plaču.

Strah me, da je bolji svet

Upravo taj u kom smo.

Ubijanje je stvar bogova i zveri

Da bi probudio boga u sebi

Čovek mora ubiti zver što nosi.

Da bi ubio zver, mora je probuditi

Isterati na čistinu, raspiriti vatru.

Ali pre svega, da bi probudio zver u sebi

Čovek mora najpre da ubije boga.

U toj večnoj borbi

Bogova i zveri

Negde se zaturio

Čovek.

Tačka ispod upitnika

Znati pitanja, a nemati odgovore,

Biti božijeg porekla, a ne znati Boga,

Iza ogledala tražiti čoveka.

Zatvarati prozore, za pretragu prostora.

Ljubav prema mudrosti i potraga za njom

Nešto su sasvim drugo od ishodišta.

Granica je filozofiji data već u imenu.

Od najstarijeg veka vodi put u ništa.

Dan kada sam prestao da se pitam,

Dan je kada sam prestao da se bojim.

Više ne brojim, drugačije čitam,

Uzvišenost prirode vidim u mačku.

U prividu što ga je činio mojim

Tačku iz koje je kuljala gordost.

Oluja je tada postala ritam.

Vidik se više ne pokorava zidu.

Izašao sam van i onjušio zrak.

Vidu su nežno smaknute spone,

Pitanja su prestala da terete dah.

Računam na prste, osećam, znam...

Iza šuma vetra vode tragovi ka vatri,

U svakom muku čujem predstojeći urlik.

Jer, više je otkrića u mačijem predenju,

Nego u jalovosti kritičnoga uma.

Tehnike češanja

Filozof kao mačak kad zuri u šarenilo monitora,

Ponekad izgleda kao da nešto razume.

Naučnik je već sve razumeo.

Ljubav je zapravo zapis nula i jedinica.

Pesnik se s filozofom slaže u neslaganju,

S naučnikom u računu. Možeš biti nula, možeš jedinica

A mačke?

Problem se svodi na svrab od buva.

Rešenje je u navikavanju i dobroj tehnici češanja.

Kraj 2D istorije

Zemlja je ispucala, a suše nije bilo.

Dani pošli unazad, a u istom pravcu.

Krenuše i lovci, na tržnicu po meso.

S kišobranima napetim i ozbiljnih lica.

Asimetrija leptira, popravljena je mašinom.

Čovečnost zločinca, odsečena u montaži.

Nepristojno je još samo, kad osmehu fali zub.

I kad odraslom čoveku lice zacrveni laž.

Napravismo sedam milijardi istih noseva,

I time objavismo da je došao kraj istoriji.

Kraj dnevniku pljačke, štroke, smrada, klanja...

Veličanstvo znanja stupa, i ponosna moć krasote.

Poezija, nije ukinuta, ne, sama polako umire.

Jer i pesnici postaju zadovoljeni ljudi.

Srećni ljudi, sa istim srećnim nosevima,

Lovci koji nose pune kese smrznutog plena.

A oni uporni? One muve dosadne?

E njih će vreme samo prosejati. Pa,

oduvek su seme nerazuma negovali,

A jedan revolver, valja čak za šest pesnika.

I da li se oni više i mogu pesnicima zvati,

Ako im je utrnuo žar i okržljali zubi

A reči samosagorele, izgubile snagu

Da preokret daju, u poslednjem stihu?

Svako veče sruši se svet

Zapravo, želim da te pitam

Da li je ta tuga večeras, zaista ušla u tebe

Zbog vesti o zemljotresu na kraju sveta?

Znaš li da sprat ispod tebe

Jedna žena, već danima umire?

Da je na ulici ispred

U ovom času pregažen pas?

Ne znaš, moj prijatelju?

Imaš već dovoljno briga.

Niko ti to neće uzeti za zlo.

Ali ipak, zašto ti tuga steže grlo?

I još nešto hoću da te pitam.

Mada zapravo pitam samog sebe.

Možemo li istim imenom zvati

Pretke što su molili Boga za kišu

I mekane, ispeglane, mirisne senke

Što preklinju kreditni biro za spas?

Možda ti stari, kameni ljudi

Nisu ništa više nego mit.

Jedna nedostižna zapovest.

Možda to samo pakost istorije

Podmuklo seje krivicu u nas.

Nekada su dečaci sanjali da

Postanu kapetani, a ne kapiteni

Reči, snovi, heroji i čovek

Sve je to imalo drugačiju bit.

Voleo bih da je to sve samo

Bes istorije, koja će za trista godina

Presti o nama, istu nit o slavi i časti.

Ali bojim se da ako se ova večernja

Tuga, iz drugačijeg razloga uvlači u

Nas, da se nikako, nikako više

Istim imenom ne možemo zvati.

O knjizi zakona, sa zrnom gordosti

Ponekad zastanem i sa mnom zastane vreme.

Raširim široko ruke.

Gledam u šake dok polako pokrećem prste.

Pravim oblike, kao da dodirujem reči u vazduhu.

Da je samo jedan zarez između dve reči,

Drugačije napisan u zakonu fizike,

Te su se ruke mogle krilima zvati.

Valja dakle verovati u taj zakon, jer čak i

Zarezi u njemu pažlivo su postavljani.

Veliko je delo sastaviti zakone. Staršno delo.

Radije bih mahao rukama, činio vihor od reči,

Nego da glasno zapovedam, ti treba da letiš,

Ti treba da plivaš, ti treba da jedeš onoga što pliva.

Ti treba da snivaš, novu zemlju, nov zaklon.

Kome dati da greši, kome da sudi,

A kome da pravda sudiju pišući nov zakon?

Dati svakome sve, a svakome drugo.

I svima verom odrediti meru.

Verom u udah, u izdah, ili uzdah.

Dati! Jer nema onog koji nema.

Učenom da veruje da samo treba da prouči zakon

I da će videti i vreme što prethodi pisanju.

A neukom da veruje da pesnik nije

Onaj što piše, već onaj koji pomerajući šake

U zarezu vremena, oseti kako se

Zakoni menjaju dok ih čitamo.

Osluškivanje tragova

Kako to da je najveće utočište

Čitanje u mraku

I disanje pod vodom?

Kako to da moraš da odeš od svih

Da bi došao do sebe?

I kako to da razgrćući

Sve te šarene spoznaje u sebi

Dođeš do ničega

I to ništa ne možeš da razbiješ

Kao orah pesnicom?

Čak i kad raspršiš nade

Da u ništa ima nešto.

I sve što je napisano

Kao da je u mraku pisano,

Jer čovek se zapleo u zabludu

Da vlada životinjama.

A svakoj je životinji jasno

Da se mrak ne gleda,

Nego jedino sluša.

Nebo nad vremenom

Dva pesnika vijugaju stazama.

Naizgled tvore suštinu simetrije.

Ima pak, u tome, nesaglasje neko,

Nemir u skladu, tkivo Vasione.

Jedan je tragao sudbom drvodelje,

Potkradao oblik iz života sile.

Drugi svoje snove pretvorio u ptice,

Rasipao istine i otišao preko.

Ali raštimovane žice paradoksa

Čine savršenstvo nejednačine.

Sakriće lice smaknuvši veo.

Podneti bol ugrižene usne

Koji krvlju venča poljubac.

Smrtni ubod što oživi sopstva.

Opsen izbor je li klečanje

Zbog ropstva ili molitve.

Beščujne reči, kamenje na vodi,

Ornamenti sveta, prevrnute ikone,

Plikovi smrznute kože,

Lamenti nad novorođenim,

Kvaka na ramu za sliku.

Ili obraćanje nikome.

Osluškujmo glas, da čujemo eho,

Kojim su stazama dvojica pošla.

Prevrćući težinu noći na leđa,

Svojevoljno samujući umesto nas.

Oslušnimo i eho da čujemo glas, jer

Vijugaju dve staze pesnikom.

Mrtva priroda

Još ću noćas bdeti na straži,

Rekla bi sveća u mraku.

Pauk u ćošku gledao je

Tu daleku tajanstvenu zvezdu

I instinktivno ne preduzimao ništa.

U sobi ove veličine ništa je što bi se

Moglo nazvati kretanjem,

Osim te jedne misli

Koja te je tako udaljilja od mene.

Tako lake da nije ni povila plamen,

A moćne da zatre vatru,

Dok te je nosila mesecima daleko

U mezozoik paučine u ćošku.

Sveća bi rekla,

Moji su božanski preci

Nakon Titana bili pčele,

Nemoćna da svetlom bednog svica

Obasja jednog pretka uvijenog u paučinu.

A ta tvoja misao je stala tako da zakloni vidik

Sveći, pauku, mrtvoj pčeli, meni.

I bilo je rečeno da kada jedan počinje da vidi

Prestaje da vidi da je gledan.

Moj pogled se skotrljao

I u sobu je ušla praznina.

Sunce će se ugasiti svakog trenutka.

Pauk nesvestan da je to i njemu kraj

Instinktivno nije preduzimao ništa.

A tvoja misao i kad iščezne

Ostaće njena težina,

Rupa u crnini koju je napravila

Razdvojivši nas eonima.

Učinivši nevažnim da li još postojiš

S druge strane svemira.

S one strane mraka

Ti i ja smo bili jedan Titan,

A sa ove dvoje ljudi

Koji instinktivno ne preduzimaju ništa.

Sedeći na drugoj strani...

Doći će vreme, sumnja će proklijati,

Šta je sve moglo biti, a nije suđeno postati.

Ali nije me strah težine takve misli,

Već se nadam olakšanju koje može doneti.

Ni kamen nije isto težak s obe strane.

Može se voleti, a može i proklinjati.

Posveta neosvećenim

Ima i takvih koji su umrli

Porađajući svoje stihove.

Jer, reči su skupe

Iako nisu na ceni.

Svet je prebrz

I očas posla

Se izmakne

Ispod nogu,

A stihovi

Vezani u lanac

Stegnu se

Oko vrata.

Oni koji ne vide iza stvari

Znaju da bi svet bio moguć bez pesnika.

Ali ne slute da ne bi bio moguć

Takav koji bi ostao bez pesnika.

I pitaju se,

Šta mu je trebalo

Da stihove

Upliće u omču.

Samo ne znaju

Da pitanja bez odgovora

Ne zaslužuju znakove pitanja

Na svojim krajevima.

Ruke vilinkonjica

Njegova mršava čvornovata ruka

Bila je poput kostura krila.

Šake sa dugim krivim prstima

Mili koloplet nezgrapnih žila.

Vetar rasejava miris duvana

Iz platna njegove košulje.

U tom isparenju provejava zapis.

Dana koje mi vreme skriva.

Žive je stvari nemoguće imati.

Mrtve besmisleno.

Znao sam jednog vilinkonjica,

Takve je šake imao.

Bio je jedan od onih koji

zapale cigaretu pod kišom.

I nehajno opsuju nebo na putu.

Imao je ruke kao grane

I dušu povijenu kao vrba

Ali svaki put

Kad vetrušina grune,

On bi raskopčao još jedno dugme,

Još jedno dugme na tankom kaputu.

Putanja kamena

Tragovi koji za mnom ostaju

Kraći su od senke koja me prati.

Izgleda mi da ne postoji nit

Koja vezuje početni udah

Sa izdahom na koncu.

A upravo po toj niti hodam.

Volim da šutiram kamenje po ulicama.

Više od toga čovek ne može da učini.

Mirniji bih bio da sam ljuska,

koja ne zna je li plod u njoj truo,

Da li u kamenu postoji

Još nešto osim težine

I da li se uteha može pronaći

U beskrajnoj prolaznosti ljudskoj.

Oprosti majko

Katkad mi se bes sliva niz čelo,

a kosa mi ceo život vijori u susret vetru.

Životom gazim bosonog, jer svaki me kalup žulja.

I često za smislom tragam po mestima

kao što je pivska pena.

Čini mi se, na dnu čaša da nazirem,

da je čovek svoj život obesmislio, najviše

tragajući za samim smislom.

Muči me, više od nedostatka smisla,

nedoumica, da li je pivo ovako gorko bilo

i pre početka potrage.

I ni zbog čega mi u životu nije krivo,

jedino kad se setim

da je moja majka i danas uverena

da sam ja smisao njenog života.